Tatjana Orlić

Žuto i zeleno

Ljubav na prvu harmoniju.

 

 

Advertisements

Mixtape 2011

http://www.multiupload.com/ZSHUS30SID

Istorija

Izvadila sam svesku i olovku iz torbe i zapisala naslov: Pesma o slobodi.

Bila sam prinuđena da još pola sata sačekam prijatelja u parku. Zato sam sela na klupu i nastavila sa pisanjem, kako bih iskoristila vreme, kao i ideju

Sa lakoćom sam pisala i ubrzo je bila gotova. Doterivala sam je dok konačno nisam bila zadovoljna. Pakovala sam svesku, kada me je prenuo glas.

„Dobar dan, mlada damo. Da li smem da vam se pridružim?“ ljubazno me je upitao stariji gospodin. Skinuo je šešir i blago se naklonio.

„Izvolite, sedite!“ odgovorila sam uljudno, premestivši se na kraj klupe.

„Ako se ne varam, vi ste gospođica Olga Vrtarić“, rekao je, osmehujući se.

„Da, ja sam“, odgovorila sam, pomalo se ustručavajući. Nije mi bio poznat ovaj gospodin, ali moguće da je neki od očevih prijatelja, kojih se ne sećam.

„Odlično. Ja sam Svetlan Kovač, drago mi je“, rekao je pružajući ruku.

Prihvatila sam je. Koža mu je bila iznenađujuće glatka i hladna.

„Da li biste bili ljubazni da mi pokažete pesmu koju ste upravo napisali?“

Pre nego što sam shvatila šta uopšte činim, gospodin Kovač mi se osmehivao u znak zahvalnosti, držeći moju svesku.

„Izvrsno, kao što sam i mislio“, rekao je pošto ju je pročitao.

Bila sam polaskana. Upravo sam napisala pesmu, a ona već ima zadovoljnu publiku.

„Zamolio bih vas za jednu veliku uslugu, gospođice Vrtarić“, rekao je značajno.

„Izvolite“, odgovorila sam zbunjeno.

„Da li biste mi poklonili ovu pesmu? Verujte mi, bila bi mi od izuzetnog značaja.“

„Molim? Zašto bih to učinila?“ iznenadila sam se. Ovaj gospodin me je šarmirao, ali ne bih dopustila sebi da počinim takvu glupost.

„Kada vam se bolje predstavim, možda ćete shvatiti važnost vaše pesme“ ,nastavio je.

„Ko ste vi gospodine? Šta želite od mene i odakle znate ko sam?“ uspaničila sam se.

„Vidite, ja sam sakupljač. Isprava sam se bavio sakupljanjem iz hobija, međutim, kako sam pronašao zainteresovanu publiku za moje zbirke, sakupljanje je preraslo u svakodnevnu obavezu“, rekao je. „Da li ste se ikada zapitali kakva je priroda ljudske istorije, gospođice Olga?“ upitao me je značajno.

„Naravno, ali kakve to sad veze ima…“ odgovorila sam uvređeno.

„Ima veze, draga moja, i te kako ima“, prekinuo me je.

„Kao što znate, istorija se ponavlja. Vi ste se do sada mnogo puta rodili, ali ćete se roditi još više puta. Živećete svoj život, gotovo na isti način kao i do sada. Neke sitnice u njemu bivale su i biće drugačije. A te razlike su za mene, gospođice Olga, prave vrednosti.“

Bila sam potpuno zbunjena. Ovaj čovek je, izgleda, potpuno lud. Ipak mi je njegova priča bila zanimljiva.

„Gospodine Kovač, zaista ne razumem o čemu govorite“, priznala sam.

„Ali sve je toliko jednostavno gospođice. Trebalo bi da ste upoznati sa pojmom verovatnoće. Da li ste ikada bavili naučnim disciplinama koje ga proučavaju?“ upitao me je.

„Jesam“, odgovorila sam, naprežući se da shvatim.

„Ako je verovatnoća da se neki događaj odigra veća od nule, on će se desiti, ako budete dovoljno strpljivi, zar ne?“ponovo se osmehivao.

„Trebalo bi da je tako.“

„Postoji određena verovatnoća da će se ljudska istorija ponoviti, a kada posmatramo neograničeno razdoblje, to je upravo ono što će se desiti“, rekao je ne pridajuću značaj onome što izgovara. „Ali može doći do izvesnih varijacija i istorija se neće odigrati baš na podjednak način svaki put. Razlikovaće se u nekim sitnicama. Ja njih sakupljam. Vaša pesma je zato za mene prava dragocenost. Ovo je prvi put da ste napisali ovakvu pesmu u istoriji ponavljanja istorije“, govorio je zadovoljno.

„Ali kako vi to znate?“ upitala sam gledajući ga u neverici.

„Priroda je mog posla takva da posedujem informacije, gospođice Olga. Ne brinite, srešćemo se mi ponovo, tada mi možete postaviti sva pitanja koja vas muče. Bojim se da ću uskoro morati da pođem, jer prijatelj koga čekate samo što nije naišao“, rekao je ustajući.

„Pa, šta ste rešili, da li želite da vaša pesma uđe u moju zbirku? Tako može dobiti još veću vrednost od umetničke. Odlučite sami.“

Izvadila sam svesku iz torbe i iscepala stranu. Pružila sam mu je.

„Hvala vam gospođice Olga, znao sam da ćete imati razumevanja“, rekao je opet se blago naklonivši.

Dok je odmicao laganim korakom borila sam se sa porivom da ga zaustavim i tražim pesmu natrag. Zastao je na desetak metara od mene, pročitao ju je blago pomerajući usne i glasno se nasmejao. Zatim je presavio list papira, stavio ga u džep i nastavio.

Prijatelji

Obrisavši cipele o otirač, gospodin Štavljanin ušao je u stan svoga prijatelja Hadži-Markovića. Njih dvojica bili su kolege, radili su zajedno u Zavodu za statistiku poslednjih trinaest godina.

Svakog petka, po završetku radnog vremena, odlazili su u ukusno opremljen stan gospodina Hadži-Markovića, popili pokoju čašicu i razgovarali. Često su se doticali teme umetnosti. Hadži-Marković je posebno voleo slikarstvo, a Štavljanin književnost.

Kada je ušao u hodnik Štavljanin je primetio jednu značajnu novinu. Na zidu je stajala slika koju ranije nije video. U braon nijansama, tehnikom pointilizama bio je oslikan puteljak koji vijuga kroz selo, dva konjanika koja kaskaju i mali seoski trg u samoj sredini. Zastao je i zagledao se u sliku. Nikada do tada nije zapazio da takva tehnika slikanja pokreće izvesnu dinamičnost dela, činilo se kao da se jedan od konjanika kreće ka njemu. Počeo je da primećuje njegove crte lica. Imao je izrazito guste, crne brkove, upale obraze i gotovo sive oči. Obratio mu se umornim glasom.

„Odlazi odatle“, rekao je konjanik.

Gospodin Štavljanin upiljio se u sliku u neverici.

„Odlazi odatle, taj čovek ti nije prijatelj“, konjanik je povisio glas, nastavljajući da se približava.

„Ne razumem o čemu govorite. Meni se obraćate?“ konačno je tiho prozborio Štavljanin.

„Da, tebi Štavljanine. Beži odatle.Tvoj prijatelj nagovoriće te večeras da lažirate podatke jednog istraživanja, ali neće se završiti na tome. Uvući će te u svoje podmukle prevare i ti ćeš kasnije odgovarati za njih. Mnogo će ljudi ispaštati zbog tvog prijateljstva sa Hadži-Markovićem. Poslušaj me i odlazi odatle“, vikao je čovek sa slike.

„Hej, zašto si se zadržao?“ Hadži-Marković je dobacivao iz dnevne sobe.

„Izuvam se“, odgovorio je Štavljanin.Pogledao je opet sliku. Prikazivala je konjanika kako jaše vijugavim puteljkom. Na seoskom trgu visilo je obešeno telo, a pored njega stajao je konj.

Poručnik Kaćurić i vodnik Tešanović vraćali su se sa putovanja kaskajući. Proveli su dva meseca obilazeći  varošice oko granice, kako bi saznali nešto više o ponašanju neprijatelja. Rat se privodio kraju i zato je svaku informaciju bilo poterebno proveriti. Obučeni u civilnu garderobu ležerno su jahali, trudeći se da prikriju napetost i umor. Nalazili su se šezdeset kilometara od štaba i dvesta pedeset od kuće. Odlučili su da tu noć prenoće u obližnjem selu.

Obojica su se trudila da ne pričaju mnogo, jer kada bi započeli razgovor, pre ili kasnije dotakli bi se teme rata, a to su, makar nakratko, želeli da izbegnu. Vodnik Tešanović pušio je lulu, a poručnik Kaćurić čitao knjigu čiji je naslov bio vrlo neuobičajen. Korice nisu postojale ali je na prvoj stranici perom bilo ispisano: „Život i smrt gospodina Štavljanina“. Poručnik ju je kupio u jednoj  varoši od nekog ciganina. Dešavanja u toj knjizi odigravala su se u posleratnom svetu. Prikazivala je život jednog učenog čoveka koji je korišćen kao pešak u igri opasnih prevaranata.

Dan se bližio kraju dok su vojnici kaskali puteljkom kroz selo. Poručnik Kaćurić planirao je da iskoristi ono malo sveće što mu je ostalo i da nastavi čitanje knjige.

Događaj do koga je stigao bio je veoma živopisno predstavljen. Zaplet se razvijao jer je gospodin Štavljanin srljao u sopstvenu propast, ukazujući poverenje Hadži-Markoviću.

Obrisavši cipele o otirač, gospodin Štavljanin mu se obratio.

“Konjaniče,slušajte me“ rekao je, ulazeći u stan.

„Morate pobeći što pre, nastradaćete!“ nastavio je.

„Molim?“ Kaćurić je promrljao sebi u bradu.

„Vama se obraćam Kaćuriću. Nastradaćete. Vodnik će vas ubiti“, nastavio je Štavljanin, a poručnik se samo osmehnuo.

„Pobogu, on je vodnik i moj dobar prijatelj“ promrmljao je.

„Veoma će to podmuklo učiniti, izgledaće kao samoubistvo. Bojim se šta će se desiti sa tajnim porukama koje nosite, one bi mogle uticati na ishod rata“, nastavio je Štavljanin. Sada je već stajao u hodniku svoga prijatelja.

„Hej, evo nas na trgu, možemo ovde da se raspitamo gde da prenoćimo“, uzviknuo je vodnik Tešanović.

„U redu, vodniče“, rekao je Kaćurić dok je odlagao knjigu u torbu.

To su, kako će se kasnije ispostaviti, bile njegove poslednje reči.

Čitaoci

Dobro došli dragi čitaoci. Sa zadovoljstvom ću vas uputiti u svoju zbirku. Ali prvo vas moram upozoriti da joj pristupite obazrivo, jer ako budete nesmotreni, može biti pogubna po vas. Strogo se pridržavajte pravila koja ću vam izložiti, kako biste izbegli neprijatnosti po mene i po sebe.

Svestan sam odgovornosti koju ima vlasnik jedne ovakve zbirke, tako da se moram unapred izviniti ako su promakli neki propusti. Svojoj nespretnosti i neukosti pripisujem propale zbirke koje su prethodile ovoj. Poučen iskustvom ispravio sam greške i nadam se da one nisu prouzrokovale trajne posledice njenim posetiocima, kao i odabranim primercima.

Pređimo na suštinu: ovo je zbirka izabranih čitalaca. Ona sadrži samo najproniciljivije i najfinije primerke. Ako želite da postanete deo nje, vaše sposobnosti moraju da budu proverene na testu, koji nije nimalo jednostavan.

Ali pre nego što nastavite, morate dati obećanje da će sve što ovde pročitate ostati u strogoj tajnosti. Obelodaniti ovako skupocenu zbirku ne bi bilo mudro. Potpuno bi izgubila vrednost kada bi joj široka javnost imala pristup. Pored toga, ne mogu da vam garantujem da vaš ugled neće biti doveden u pitanje.

Da pređemo na test. Da biste ga uspešnije izviršili, sačekajte da padne noć. Nemojte da se plašite, nisu u pitanju nikakve magijske radnje; potrebno je da buku i ostala ometanja iz spoljašnje sredine svedemo na najmanju meru. Jasno je da morate ostati sami u prostoriji. Potom zauzmite omiljeni položaj za čitanje. Neka osvetljenje bude prigušeno. Ako ste pušač, poželjno je da zapalite cigaretu. Nemojte da se ustručavate ni da popijete koju čašicu dok čitate.

Prizovite utiske o delima koja ste ranije čitali. Ponajpre na osnovu toga odabram primerke za zbirku. Znate, čitaoci se mogu veoma precizno razvrstati. Uvek sam, doduše, bio u nedoumici koje će sve osobine uticati na raspoređivanje. U prethodnim zbirkama starost je bila bitan činilac, koji sam sada potpuno odbacio. Pol čitaoca je,međutim, ostao presudan. Složićete se, ženski I muški čitalac Homera ili, da ne preterujemo, Simon de Bovar ne mogu se porediti. Zatim je bitno političko opredeljenje i verska pripadnost. Možda će se neki od vas pobuniti, ali priznaćete da vrednost jednog muslimana i jednog hrišćanina nisu podjednake kada se čita delo. Takođe je nacionalna pripadnosti veoma bitna. Nemački duh drugačije doživljava i razume delo od balkanskog duha. Nadam se da nećete odustati od daljeg čitanja zbog ovakvih tehničkih pojedinosti i da ćete prihvatiti ova merila kao neophodna.

Dakle, prisećajte se omiljenih dela i svojih utisaka. Setite se omiljenog navoda, lika, preokreta, motiva, svega što vam padne na pamet u vezi sa samim delom. Dalje, povežite to sa drugim delima koja ste čitali, a sa kojima vaše omiljeno delo vodi razgovor ili u kojima pronalazi uzor. A možda je ono nadahnuće na koje se nadovezuju potonji pisci.

Odlično, lepo vam ide zasad. Još me samo jedan podatak zanima. Kako ste dospeli do ovog spisa? Da li ste tragajući došli do njega ili vam ga je neko prosledio? Naročito ćete biti cenjeni ako ispred sebe imate rukopis.

Ovde se moramo zaustaviti, jer ne bi bilo uljudno da vas još više opterećujem. Nadam se da će za sada ovo biti dovoljno. Jedino bih još sebi dopustio je da vas zamolim da pročitate spis još jednom, kako mi ne bi promakla neka pojedinost u vezi sa vama, koja bi možda imala presudan uticaj na vaše mesto u zbirci.

Nažalost, ne mogu odmah da vas obavestim da li ste primljeni u zbirku i na koji način ste raspoređeni. Zbog prirode same zbirke nisam u mogućnosti da to učinim. Ali vi ionako već sami naslućujete gde bi moglo da bude vaše mesto.

22. MART 2010. Hronomocija

Sutra je poslednji dan mog života.

Ponovio sam računicu stotinak puta, nadajući se da mi se potkrao kakav propust. Ali, nažalost, ishodje svaki put bio isti. Preostalo mi je da proživim samo još jedan dan – 22. mart 2010.

Moj život trajaće šezdest sedam godina, tri meseca i šesnaest dana. Ne odvija se, međutim, na uobičajan način. Nikad ne znam u kom danu ću da se probudim.

Juče samo imao pedeset četri godine i ležao sam u ludnici godine 2044, a danas imam četrdeset pet godina i nalazim se , nažalost, na istom mestu, u proleće 2035. Moji dani smenjuju se kao dobitni brojevi izvučeni na lutriji. Sećam se svih dana koje sam proživeo. Živeo sam uobičajnim tokom, iako moji dan nisu tako proticali.

Verovao sam da imam prednost nad vremenom. Mislio sam da mogu da ispravim svoje postupke pošto sam već uvideo njihove posledice. To mi nikada nije pošlo za rukom. Nekada mi se činilo kao da sam uspeo da ispravim greške. Ispostavilo se, međutim, da sam radio upravo ono što pokreće događaje koji su izazivali moju patnju.

Kada sam pokušavo drugima da skrenem pažnju, govorili su mi da sam lud. Na dan kada sam shvatio kako vreme u mom životu dejstvuje, bio je moj četrdeseti rođendan. Bio sam u bolnici. Tog dana pokušao sam da izložim svoj problem doktoru, ali samo je povećao dozu lekova. Sutradan sam se probudio u telu petogodišnjaka i ispričao majci sve što sam do tada shvatio, ali me ni ona nije uzela za ozbiljno. Mislio sam da će mi bar ona verovati. Ona se nasmejala, doživela je moju priču kao igru.

Davno sam prestao da pamtim šta sam kome obećao i kada sam koga sreo. Ono što je nekome sutra, za mene je mogla da bude davna prošlost. Bilo je gotovo nemoguće zaljubiti se i razviti bilo kakavu vezu. Teško je održati verodostojnost razgovora i prijatelje u životu koji nema nikakvo vremensko uređenje.

Više od pola života proveo sam u ludnici. Kada sam se prvi put probudio u njoj vrištao sam u očajanju. Tada sam još uvek bio dete, zatvoren u svome odraslom telu. S obzirom na godine koje sam proveo u bolničkoj sobi, način na koji prolazi vreme pomogao mi je da ne izgubim volju za životom. Kada sam se budio van te tamnice, umeo sam da cenim slobodu.

Sutra će za mene biti 22. mart 2010. godine. Tada sam počinio užasan zločin. Rekli su mi da sam ubio svoju sestru, ali ne sećam se ovog čina. Jedino sam uspeo da saznam da sam pucao u nju. Proveo sam ceo zivot čekajući taj dan.

Nisam prisustvovao suđenju. Ono je prošlo, kao i sve u životu, bez mog uticaja. Nisam ni mogao da se branim kada nisam znao šta se dogodilo. Nikada mi nisu otkrili pojedinosti vezane za zločin. Nastojao sam da saznam što više o tom danu, ali vešto su krili podatke od mene . Doktor je izričito zabranio da mi otkriju bilo kakve pojedinosti vezane za taj dan. Tvrdio je da samo tako mogu da se oporavim. Sama činjenica da se ne sećam ubistva činila je moje ludilo većim.

Ne znam šta će se dogoditi sutra. Moji postupci neće izmeniti život koji je već proživljen. Ionako sam već prošao kroz dan kada me je prirodna smrt dograbila. Jedino mogu da se nadam da ću ovaj put uspeti da promenim nemilosrdni sled događaja. Preostalo je samo jedno što mogu da učinim da spasim sestru. Pucaću u sebe.